Томићева збирка песама „Црвено слово“ преставља једну лепршаву збирку – ниску – најлепршавијих перли које се пресијавају на светлу живота својим дивним поетичким складом. Ова збирка се одликује ведрином и љубављу када за то, по нама, има најмање разлога у стварном животу; из ње избија вера у Бога, човека и живот баш када најмање вере у животу има; она је препуна наде у време нашег безнађа. Песник је нашао много мелодике у Божјој башти живота и понудио нам на богатој трпези духа, баш у време када се наше срце згрчило и стврдло у гуку која пати……

….Успех и успон у његовој поезији је видан и уочљив. И док је у ранијим збиркама песама било наиве и натегнуте риме која је била сама себи циљ и исходиште, сада је песничка композиција, ритам и израз речи и стихова, песничко надахнуће опустеније, спонтаније, узвишеније, тако да сада можемо да говоримо о будном песнику који слаже своје најбоље стихове баш пред спавање, ноћу, боље речено “измеђ јаве и измеђ сна” кад жагор живота замре, кад лелеци и страсти живота утихну, кад песник остане сам пред својом савешћу као пред некаквим магичним огледалом у коме се огледа његова душа…

О Божићу 1999.
Жарко Гавриловић
протојереј

 

Црвено слово

 

СУМЊЕ ЗБРАЈАМ

Рекох ти реч
Да сазнам ко си
Ћутиш ли ћутиш
А онда поче:
Из камена вода
Из ока блесак
Бисере нижеш
Животу ода
Рукама златиш
Брда подижеш
Узгрћеш песак.

Снага олује
Лукавство змије
Бистрина ума
Благост монаха
Јесте што није
Немоћ ти страна
Ни труна страха
Јабука зрелих
Са сувих грана

 

  

 

 

До данца капиш
Чувајућ себе
Под ноге кријеш
Дубоке стопе
Климави корак
Капу ми кројиш
Узимаш меру
Бездушно бијеш
Студени поглед
Срце ми леди
Сумњом ме појиш.

Поразе трпим
И сумње збрајам
Уби ме студен
Трезвене жене
Каквој се надам
Као оличење
Знајући себе
Мислима вајам.

 

ЦРВЕНО СЛОВО

Сред дана сред ноћи у поноћ у подне
Календар живота рече ми ово
Да л’ су паметне, ружне ил згодне
Жена је велико Црвено слово.

Адаму срце затитра недрима
Осети Господ камен, олово
Разбуђен, ведар од Бога прима
Топлину жене, Црвено слово.

Та мушка душа без жене лута
Ал уз њу стоји ребро Адамово
Омама и власт ко вино просута
Жена је вавек Црвено слово.

Зар не би човек вазда у празно
Вајао диве од злата ково
Људско безнађе најстрожа казно
Да није жена Црвено слово.

Како не рећи хвала ти жено
И смрт и живот Праведног Јова
Без тебе сунце ко угашено
Први си празник – Црвеног слова.

Од тада жена до судњег дана
С Адамом Ева за сва времена
Бере нам јабуку-душевна храна
Већма је празник него ли жена.

 

 

 

БЛАЖЕНО СНИВАШ

Гледам те кришом крадем од збиље
Тонеш у снове они те вуку
Колути дима наше окриље
И прамен косе мази ми руку.

Постеља пуна премора златна
Завесу њишу звездане тресе
Кандила светлост чар благодатна
Све лепе слике поглед ми здесе

Не дирај веле наготу таме
блажено снива сан крилатица
Врхом језика свлажих ти раме
Отео поспан осмех са лица

Прсти ми дрхте рука ми крену
Граната сенка лице ти мрежи
Умало краци осмех да свену
У коси злато цаклећи лежи

Освитом зоре покриј ме жудно
Хоћу да зебем топлину мамим
Нека ми бдење јесте непресудно
С постељом шапћем и собом самим.