“ - Реците, шта сте сада видели!
-   Кад смо се појавили на Мошиној капији, с друге стране у односу на улаз у кућу, чули смо узбуђујуће речи: “Немој, Јело, не тражи белаја.” Тад нам је обојици застао дах при сазнању да се нешто узбудљиво дешава. Застали смо који часак иза угла куће и немо посматрали призор од којег је Моши узаврела крв и букнуло лице. Али се још мало прибрао да би се уверио да га очи не лажу! И сам  сам био непријатно изненађен што присуствујем мучном догађају за који сам претпоставио да ће завршити на суду. То дрпање у бунилу, заносу, или ко зна чему, личило је на изнемогле борце у рингу, који су без снаге чекали последњи откуцај гонга ! Грлили се, држали и наслањали једно о друго, а пре тога чини се да је било обостраног покушаја да се подере супарникова одећа. Чули су се јецаји и дубоки уздаси, као да им је измицало нешто испред живота непроцењиво и драго. Гушили су се до изнемоглости, чак бих рекао да није изостало ни оно нагонско узбуђење које прати овакве, добровољне или насилне сеансе! Да ли је у питању било насиље или обострана жеља нисам могао разазнати. То сам тако видео и доживео. Тада је Моша, будући ужаснут призором, као преки суд дрекнуо из свег гласа:
-    Стој, курвин сине! – судницом се разлеже тихи смех због Ђокиног сликовитог дочаравања призора коме је, ни сам не знајући зашто, присуствовао. Тад је мало застао и за часак се осврнуо на Мацана који је зрачио ведрином због непристрасног Сумаровог исказа. Затим је одмерио Јелицу, која није имала смелости да подигне главу да ли због неистине или…”

… Данас ово место готово да нема ништа од ондашњег крпежа, како је то онај пролазник сликовито окарактерисао.Сад је Нова Варош добрим делом на новој локацији, подеснијој за зивот, нешто приступачнијој, мада би данас пут допро и до старе да за то има одговарајући разлог. Све старо је порушено, или само од себе, или вољом и укусом данашње пробирљивости, да не ружи, ипак просечан изглед обичног насеља, где су избрисани црни трагови горде и суморне прошлости.
Сада у насељу постоје, индивидуалне/дворисне атракције, које заокупљају поглед посматрача и указују да је данашњи живот за понеке уметност кад умеју да успоставе његову складност у ономе сто га окружује. Додусе, стоје или чаме, како ко схвата,два-три обележја која сведоче живима на земљи и онима с друге стране овог живота, да су тамо постојали и проживели свој век и да не очекују своје васкрснуће. У њима данас повремено бораве, или су пак, настањени,без станарина и комуналних обавеза, по која птица, стршљен, гуштер и осињаци. Та » оставштина »  се чува без посебне бриге, опет, сама од себе, мало подаље од злих очију. Јер, небрижни би били критиковани за ругло пред лицем модерног. Треба рећи и ово, ти се не оглашавају као блиски наследници ни у читуљама, ни, као сто нам није страно, грлати и једини наследници. А можда кости тих наследника почивају, негде, у незнаној земљи. Тамо их једу туђе шкорпије и гмажи, а овамо им споменик што не слузи на понос…
…Друга, по звучности, улица «  Грешна «  проистекла је из бројних догодовстина у њој. Није пренасељена. Има добре предуслове и погодности које други сокаци немају.  Има цестара, природа није на њој скртарила. Поток, жубор, понеко хладовито дрво, махом стогодишње и старије. Удаљена је од густине погледа. У њој клошаре, најчешће, јавни грешници, починиоци смртних и несмртних грехова који, овоземаљски, нису санкционисани…