Може се неком учинити да је то досипање соли на отворене ране, и тај који данас види посао сатиричара од нерва какав је Бранко Томић, не разуме да је посао сатиричара да лечи. Нико вам данас неће боље и искреније залечити душу, од оног ко вам на бољку указе реченицом, ко вам на љуту рану привије љуту травку. Одавно је један мудри човек рекао да ће ласкаваца увек бити довољно, а да су нам потребни они људи и ствараоци који ће указивати на грешке које смо починили. Ни сањао нисам да ће  сви ласкавци овог света  баш живети у нашој земљи, јер се толико улагују на сваком кораку и екрану, у свакој саопштеној вести, у сваком послатом телеграму подршке. На сву срећу, наш, српски афоризам је оно што нас још повезује са светом, јер се наша школа сатире може уврстити у најбоље европске и светске школе. Један од ђака који је пекао сатиричарски посао на страницама ЈЕЖ-а је и Бранко Томић. Упознао сам га преко дописница. Јер, док су други слали на стотине афоризама, он је на дописници слао – три. И, по правилу, пролазио је један. Просек који је обећавао…

Данас, Бранко Томић, нема потребе да обећава. Књигом «На пола копља» испунио је сатиричарски сан: пописао је ствари око којих се ваља замислити. Ако би јо порадио мало на згушњавању исказа, на скраћивању пута од изазова до поруке, афоризми би му били убојитији и брзи. Директнији.

МИЛОВАН ВРЖИНА

Ко куца добиће ђон

...први наслов је "калуп за ђон". У земљи у којој смо сви прошли као боси по трњу, "калуп за ђон" је више него добро дошао. Јер, са калупом за ђон, коначно смо у центру: далек је исток, запад још даљи. Са калупом за ђон здравство је добило и последњу битку: пацијенти су мртви. Са калупом за ђон коцка је бачена, нема шта да се дели. Са калупом за ђон, сваки дан нас возе, ми и даље идемо пешке.

Галерија са промоције

Минут ћутања…више није заслужио. Привреда нам је мртва, а нико не изјављује саучешће. Заставе на пола копља, ради штедње. Ко се склања с пута- пропушта дочек. Ко прође-прође, ко остане иде даље. О себи добро мислим. О другима боље размишљам. Кад прођу избори кајемо се до следећих. Коначно смо у центру: далек је исток запад још даљи. Предизборно ћутање-слути на зло. Између рупа разлика је у калибру. Дуг према отаџбини за многе је одложено плаћање. Свака реч о њима је за осуду, али није за писање. Добили смо савезника. И Шиптари се боре за насу постојбину… Кад их ухватимо – везаћемо их у замку. Писање је слично малој нужди. После битке историја узима податке. Чист рачун – гадан порез. Било би нам га жао, али није умро.

Други наслов је "Куцнуо је сат". У земљи у којој минут до дванаест траје од кад знамо за себе, куцнуо је сат оним једним које видимо, а други се осећају. Куцнуо је сат за онога који прође - прође, ко остане иде даље. Куцнуо је сат онима који се склањају с пута. Ти пропуштају дочек. И заиста, тешко се определити између "Калупа за ђон" и "Куцнио је сат". И писац ових редова после неколико ишчитавања, донео је одлуку. Између "Калупа за ђон" и "Куцнио је сат", опредељујем се за све остало у овој лепој књизи Бранка О. Томића. Радивоје Бојичић