На основу аналитичког – синтетичког увида у рукопис јереја Бранка Томића истичемо његове битне карактеристике.

Написана реч аутора анализираних написа осветљава његове духовне и литерарне особености. Индивидуалност аутора одликује се литерарним склоностима складно укомпонованим у специфицан текст. Асоцијативност идеја, према било ком критеријуму, је у границама допустивих и сликовитих компарација. Тематика његових проповеди не одликује се филозофским висинама, него инспирисаношћу непоновљивих догађаја из живота парохијана, која се као црвена нит провлачи кроз све његове саставе. Та нит је окосница на којој се заснивају религиознодидактичко-гносеолошке особине ауторове психе. Елоквентност проповеди је сензибилно једноставна, заснована на разумљивом и разговорном дискурсу са специфицним стилским карактеристикама и складно иведеним глаголским именицама те, као таква, лако допире до најскривенијих делова људске психе. Професионалне дигресије су умесно и умерено коришћене. На експозиције, које су довољно дугачке да приме цитаоча, или слушаоца, аутор складно надовезује професионални текст. Композиција састава је логична и креће се сукцесивно од нижих ка вишим наглашеним тоновима. Текст, иако на многим местима недостају извори цитирања, уз складност редоследа параграфа имисаону следбеност, лако се прати. Акцентирани тонови су нарочито изражени у религиозним и националним контекстима рукописа. Једном речју, рукопис који стоји пред нама у свему задовољава циљу коме је намењен.

Др. Бранко Б. Кнезевић
Редовни професор
Филолошког факултета

 

Реч нам/ми је судија

...некад сам, једном, и овако казао и записао : - Не постоји прерана и одоцнела смрт. Ако се иоле замислимо, Господ Бог није измислио смрт да би потро његову децу, чијим благословом она на свет долазе. О томе молитва на исповести веома речито говори:”Господе Боже спасења слугу твојих, Милостиви и Залостиви и Дуготрпљеви, Ти дугујеш због наших зала, и не желиш смрти грешника, него да се обрати и жив буде”…и, Бог није Бог мртвих него Бог живих.

Дакле смрт је настала још онда када смо од нечастивог привољени и преварени да га послушамо. И опет: смрт није узрок, она је последица. Узрок је у самој деци Божјој. За разлику од човека, боголико створеног, Господ Бог једино, као Свемогући не може грешити. Грех припада, хтели, или не, нама – људима. Господ нам је дао начела по којима треба да се владамо и ко то испоштује на богоугодан начин биће уведен у «радост Господара свога» (Мт. 25,23). Ко не буде, и по земаљским законима, које је прописао човек, морају се сносити последице…..  

…..Како наша брига од смисла до бесциља искорачи само корак. Како једна стварчица замени пола ормара и трећину комоде. Како се, за трептај ока радосница слије у жалосницу сузу. А да смо ми који оремо, орали да би никло и доброг рода дело: а да смо ми који поучавамо и васпитавамо умећем, знањем и приљежношћу најпре себе научили да би и други од нас; да смо у свом делокругу рада, много мање суза би непотребно потекло…

 

…Да ли ће нас Он, као сведобри Отац зауставити на прагу нашег «содома»? Да ли ће нас укрцати у «Нојеву барку»? Да ли ће нам послати великог псалмопевца па да завапимо: «Помилуј нас, Боже, по превеликој милости својој»?  Да ли ће нам подарити нашег премудрог «Соломона» који ће нерасполућено чедо вратити матери својој? Да ли ћемо угледати пример неког нашег «Праведног Јова», јер новозаветна прича о Богаташу и Лазару неумољиво нас води на на страну првог ? Да ли ће неки нас «Симеон» /у нама самима/ дочекати триста земаљских година живота који ће у име свих нас заблагодарити : «Сад отпушташ слугу Твога, Господару, по речи Твојој у миру»…

          Није Христос сам себе разапео. Он је само кривећи кичму од терета понео средство којим ће бити убијен и разапет. Човек га је разапео и скинуо с Крста. Један зао а други богољубиви који и своју некоришћену гробницу уступио. Од човека до човека па толико разлика.Као Небо и земља.

          Није Христос васкрсао само зато што је Бог, Он је и Човек, васкрсао је нас ради и «нашег ради спасења». «Он немоћи наше узе и болести понесе» /Мт.8,17/ и да «што је људима немогуће, а Богу је све могуће» /Мт.19,26/.

          Зато нас је опоменуо с крста : «И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан» /Мт.10,38/. Ово је дан када о томе треба добро да размислимо и над собом замислимо, јер: управо из Еванђеља на дан Христовог Васкрсења, стоји: «У почетку бјеше ријеш, и ријеш бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч» / Јн. 1,1/.

СУДИЋЕ МИ РИЈЕЧ!