Синоћ ми је буквално пукло у глави. Громовито, праскаво, баш слављенички. Тај осећај усхићености држи ме и јутрос кад узимам дивит и ’артију да оставим иза себе запис.
Коме сам непознат, кад ме упозна – биће збланут, а за моје познанике биће то моја нова „Давидова праћка”. Нека буде обоје или ниједно. Не повлађујем ни себи, шта ме обавезује према другима.
Човек када се ожени до унучета, ако га буде и ако га дочека, вежба стрпљење цирка тридесет година. Ако се узме да се доцније оженио, што због себе, што због права на неизбор потенцијалне изабранице, то му дође као и претходна бројка. Није мало. За разлику од неких других нација и верских конфесија где се деда постаје пре истека војне обавезе по новом закону (за подсећање, 37 година), ми зато и јесмо најстарија нација на свету. Поменућу Јапанце само зато што им припада прелазна „Метузалемова круна”. Њу су они преузели до нове статистике, можда ће је и задржати, али није лако опстати дуго као први.
Да не буде забуне, Јапанци су нација која је најдуже издржала у једном рату. Осамдесет година су у рату са Црном Гором, а да при томе није испаљена ниједна граната. Тај рекорд су омеђили пре неку годину да би неки други ратнички „добошари” добили прилику да се укњиже код Гиниса. Ни Црну Гору нисам поменуо тек ради помена.
У односу на Јапан, она је чудовишно малена. Али куражна, постојана. Њен „дукљански” изданак покушава, заправо, да надживи Метузалема. Како ствари стоје, он ће му бити за петама као синовац. Не по сродству, но по годинама живота.
Сваки дукљански Црногорац је с Стефаном Немањом садио винову лозу у, у тек подигнутом, Хиландару. Који се нису могли стиснути у малени простор порте гледали су са зидина како се лоза прима и напредује. Како тада и сами нису били писмени повели су и Попа да сачини некакав запис о томе. Опет, разлика између Дукљана и мене је у томе што сам ја приучено писмен и не водим Попа са собом да хвата прибелешке. За толико умем и сам, мада се плашим да ли ће ко умети ово да прочита.
Псовка нас је отхранила и на ноге подигле. Ко то није, дај Боже, никад ништа опсовао? Ако и није, више пута је опсован због тога што није. Ако не певаш, опеван си славом песме. Ако не грешиш, на месту си греха. Ако ниси учесник, онда си сведок. А „блажен муж иже не идет на совјет нечестивих”. Очигледно, не дâ нам се да побегнемо с лица места. Постоје нека мишљења да су од нас у томе још напреднији Мађари и Италијани. Ако би псовка била мерило, ови други су суоснивачи изворне Европске заједнице, а први куцају на врата Уније и, како чујем, отвориће им се идуће године. Нисам се распитивао колики допринос дају европској култури. Није без разлога да буду Европејци. Хипотетично мислим да и једни и други, заправо, попуњавају празнину. Остали чланови не умеју да псују или су претерано учтиви, па ту улогу препуштају бестиднима. Другим речима, они што боље и више псују од нас имају велике ’асне. Није ми познато шта њихови пописи говоре. Да ли им се повећава наталитет, мада сумњам, радом и знојем се постиже успех, а псовка је пре последица неуспеха. Ово никако није стручна анализа, па је не препоручујем за прихватање здраво за готово, већ као полазну позицију за даљу личну надградњу.
Што се нас тиче, не знам колико ћемо дуго још морати да псујемо да би се, по том мом критеријуму, укњижили у европску „елиту” без које не можемо да опстанемо. Плашим се једино да нам не поставе услов да заборавимо на псовку ако мислимо да нам запамте унезверено прошење. Плашим се и панике. Она може да настане као самооптужница. А њих, без префикса „само”, имамо више од сумњивих и осумњичених. Упадају преко плота као вирус са интернета.
Само се гледамо и питамо да ли по попису имамо толико стварних или се они узимају с бирачког списка. А он је, знамо, старији од Титовог упокојења. Његова смрт, да Бог опрости, представља тежиште или осу око које се окрећемо и још не знамо где смо. Кад је одлазио, изгледа, да је понео компас.
Ми хоћемо да будемо на Западу, а свет нас тера на Исток. Зашто је он толико прокажен, не знам. Оно што знам јесте да са запада никад није исијало сунце, а да увек тамо залази као, Боже ми опрости, у азил. Сад сам се сетио. За живота „осу” нико није псовао. Да ли се није дала, или смо тада имали неке европске атрибуте без оних испред нас, или је неко друго „чудо невиђено”?
Сад сви псујемо: једни што га више нема и што је оставио незбринуту сирочад, други што је и долазио у овај наш српски свет. Једни још не могу без њега, а други не могу да опросте што је био. Да ли у њему треба тражити разлоге за псовку? Ма, не! Ми ћемо псовати Европу ако нас не прими тамо где нам је место, а место нам је где и јесмо. Шта то значи? За некога ништа, за другога је све јасно као у огледалу. Да се вратимо бирачким списковима.
Сви се слажу да су нетачни. По некима, нема нас свих на броју, апо другима, нису чак сви ни пописани. У праву су и једни и други. Последњих двадесет година више нас умире него што се роди. Између осталог, то је и зато што више псујемо него што радимо, али не само због тога. Неки су смислили да је срамотно подизати нове нараштаје кад не знамо ни са овима постојећима шта ћемо. Како да се исплате толики беспосличари? Који су већи: запослени или пензионери? Просудите сами. С допуштењем, не бих да дајем личну оцену. Налазим се у једној од споменутих категорија. Због пристрасности. Са тог аспекта и јесте, поменуто, срамота.
Али да наши преци нису радили, зар би имао ко да беспосличи? Они су с фронта стизали да поору и окопају, да засаде и оплеве, и постељу издрмусају, тада није имало шта да се гужва. Тада је много шушкало, али није сметало. Данас, чим шушне, сви се престравимо и обезнанимо. Страх ће нас обездетити, па ћемо молити Господа Бога да нас сахрани. По свему, теза да нас нема на броју може да прође без неке посебне провере.
Друга, пак, захтева мало више толеранције. Ако су први људи на земљи живели и по неколико стотина година, зашто ова наша плодна и благословена земља Србија не би могла имати и сто хиљада стогодишњака? Од тога половину двестогодишњака и од тога бар једну хиљаду Метузалема. Није могуће! Бог је тај који шаље и позива. И не заборавља. Колико само крштених душа и не зна кад се родило. Нису ти увошћени старци криви што то не знају. Колико памте, а памте боље од младића, човек би могао да помисли да су и дупло старији него што сами мисле. Да ли је то истина? Опет ћу изоставити свој суд, јер имам комшију који зна за мене и да нешто пишем. Божју правду не можемо узурпирати и њоме располагати по личном нахођењу. Стога и другима, заговорницима мањка на списковима, морално дајем за право.
Да то и није толико страшно увериће нас живот, ако већ није, много пута. Сам признајем да уместо мене, моје мајке, сестре, кћерке и ма кога ко ми много значи, признајем и пристајем да ми у замену псује све по бирачком списку. Апстракција ме не дотиче, верујем да и вас не тангира. До следећих избора било би добро да потрошимо залихе псовки, па да чисти, као окупани, прионемо на нове изборе и да се, уместо псовки, кајемо до суза, до поновних избора. Како је ово бајковито!
Овај се запис одужи. Прети да постане досадна прича.
„Ја о вуку, он на врата”! Данас ће уважена дама Наташа Мићић, председник Скупштине Србије да нас обрадује својом одлуком да ли расписује изборе или жели да остане в. д. председника.
То ће бити од публицитета у делу јавности који једва чека да неког заокружи. Они што прецртавају много више се радују доласку, не тако давно, Лотара Матеуса на врућу Партизанову столицу. Њему се пре неки дан придружио Тарибо Вест, Нигеријац. Нису то само фудбалске аквизиције, већ, по свему судећи, најуспешнији наш увоз. Ако знамо да смо најбољи извозници спортиста, ово нам дође као неки мали реципроцитет. Од фудбала, преко кошарке, одбојке и ватерпола, и најбољи познаваоци тешко да би побројали силна имена и спортске величине који су се ухлебили напољу. Да нам је спортски бизнис каналисан као нафтнодериватски и дувански, Власт би решила све текуће проблеме осим поделе надлежности с Криминалом. На том се пољу застава не диже сваког јутра. Можда то и нема неки високодржавни карактер. Кô, вели, ми смо наши. Нису нама дошли, сачувај нас Боже, тамо неки талибани или, још горе, Осама Бин Ладен. Он је кудикамо потребнији на другим местима овог земаљског шара, па се не експонира. Иде у тајне посете, илегално, па се врати у своју Недођију.