Христов дух провејава и обитава у невиној жртви једне старице кроз безусловно праштање, кроз појаву љубави ћерке према незапамћеном оцу, кроз незељено зачеће до изношења на свет новог живота, боголиког створења као дара Божијег, кроз покајање у своје и туђе име, кроз…кроз мноштво примера доброте – врлине, насупрот греху и моралном суноврату. Благи одсјај Христа Спаситеља задире и у најтамније ходнике људске душе, осветљава их и нуди излаз из свеколиког “тамног вилајета” и усуда људског битисања. Заправо, Он – Христос, није непосредно присутан као сведок збивања нити као Судија. Ту је христозарна свест наднесена над понором могућег и здесеног људског пада.

Ова проза писана у ја-лицу ослобађа читаоца од бојазни од неразумевања стива. Јер, аутор рукописа градећи поменути лик имао је на уму идеје о човеку какве је, заправо, Христос за пример наводио. Читаоцу несумњиво остаје искусење колико је и да ли је способан да препозна дух обожености, односно Христову мисију спасења. Очито, писац се не плаши да читаоца без зближавања суочи са Христовим посредним присуством али се грозничаво плаши наше немоћи да Му се приближимо, и у Њему, као у огледалу, себе сагледамо…

Но, да не отварамо теолошко и етичко питање на које немамо поуздан одговор…

Остаје и даље да ток такозване стварности на којој Томић инсистира кроз гледиште ја-приче пореметио је у начелу “ред догађаја” у коме се, поврх тога, још осећа и конструкција, неуверљивост. Али у тој стварносној померености и помешаности неуверљивост добија “здраву” приповедачку функцију. Њоме писац заокрузује приче из претходних романа – “Нису сви грешни”, “Кликер на врх игле”, “Памет је женског рода”. Нови рукопис “Софијин вилајет” може се сматрати као завршни чин замишљеног цетворокњижја (тетралогије).

Београд,
Гојко Антић, књижевни критичар
5. август 2002. године

Галерија са сајма књига 2004		"Он ћутке извуце из новчаника слику, као да је чувао за ову прилику, за мене. Имала сам осећај великог добитника. Држим малену слику у руци и гледам у дивне и безазлене очи, у директни осмех који као да мени шаље, у лице благо издузено, живахно, снажно и одважно. Није ни глупо да поновим да сам у том лику препознала себе. Имам што никад нисам имала и више никад нећу имати – живог тату, а ипак је са мном. У мени живљи него што сам могла да га замислим живог. Никад ме није ни пригрлио, никад га нисам ни прстом дотакла; никад ме није повео за ручицу као дете; никад ме није пољубио за лаку ноћ и миран дечји сан. Нисам веровала да га имам док га је било. Никад ми није недостајао као сад. Имам га кад га нема више. Има и он мене кад за то не може сазнати. Изгледа као доцкан. Није. Ту сам ја и за њега. За обоје. Док буде мене, биће и њега. За обоје. Док буде мене, биће и њега.  Није да нисам за свог сина обезбедила ништа унапред. Испало је да сам угледала оно што се више голим оком не да видети. Лука ће од мене имати дедину слику. Остаће, макар против Софијине жеље, дуго сећање на оног који је из њеног ишчезао. Она може у свом срцу да угаси осећања. У мом тек су оживела, на њих не тражим право. Сама су наврла и заузела непопуњено место. Бол уступа место поносу. Знам да нисам рођена без оца, иако без њега и ње дорасла. Ово не мења моју слику о мајци. Исправља слику о тати. Нисам од оних који до искључивости воле једног родитеља."
"Обилазила је Паулина Дару у краткотрајној болести. Сваки боговетни дан. Носила чај. И млеко кад би насла да купи. Ни то није могла пити. Али је, захвалним погледом благодарила на указаној бризи. Једном, како није могла да говори, прстом призва моју маму да јој, она, нешто шапне. Кад се ова сагнула над клонулом главом, самртнички ју је загрлила. Врелим сузама изљубила. Хтела је несто и да каже. Глас јој се одузео. Како је болно кад ти неко о кога си се безумно огрешио праштање испира сузама да би било анђеоски чисто. Праштање и смрт надирали су из болесне старице. Дошло је обоје. На суров живот смрт је реаговала племенито. Није ни она желела да дотури своју пресуду. Тихо, без грча на лицу, уснуо смешак. Један заувек. Довољан. Успомена, због које је зарадила унутрашње крварење и сепсу, стајала је изнад њеног узглавља. И смрт се препознала у тој успомени. Многи су мотрили тразећи погледом смисао присутности. Никад се није поставило питање узрока смрти. Није ни било потребе. Она је била убијена пре доласка на праг своје одузете куће, овде је донета у сабирни центар да је смрт не тражи у кући. Лакше за њу, практичније за смрт. Ту, у даху, покупи ко је за полазак, а остале замоли да се не удаљавају јер ће их пронаћи на ма ком месту. Паулина је, иако дуго, дуго пешачећи, стигла на сахрану. Био је то призив савести и кајања и у своје и у туђе име. Дару је родбина сахранила, са дужним поштовањем уз опело, поред својих, по девојачкој лози, најмилијих, у родној Калуђерици. За оно време, уз крст и венчани дар. Огледало. Огледало њеног живота".