“Томићеве песме имају ритам искушеничког пребирања бројаницама, кад и најлакши спољни потицај, његова семенчица, прераста у безброј додира порива изнутра.

Кад рекох да је Томић путник имао сам пре свега његово путовање кроз време. При дну сваке његове песме редовно налазимо и датум и чак исписан у минут тачан, час настанка свих његових песама. То подједнако сведочи о односу према времену, његовој неумољивој мери. Песме напросто настају из дана у дан, из часа у час, оне су његова, незаустављива шеталица.

“А живот је дуг, колико кратак”  тај стих износи сав парадокс искуства овог хрвања са временом које се, заправо, протеже кроз читав живот.

Од прегршти песама, испеваних у подједнако сигурном тону, издвајају се као најсјајније “Полазим сутра”, песма окренута разрешењу свих унутрашњих дилема на крајње оригиналан начин. Такође и “Улазак Христа у Јерусалим”, као језгровит, пластичан призор библијске (новозаветне) славе и бола како људског тако и Сина Божијег.

Из песме у песму разгорева се “пламен срца свеће” Томићеве. И ови стихови не поседују само терапијску вредност, надоместак за несанице и празне поноћи (када су најчешће настајале) већ један индивидуални глас пуноће, исповести, тразења и одиста хрисћанског душевног прозивљавања баш као и нашег земаљског живљења.

У Београду
27. децембра, 1994.
 Мома Димић

Галерија са промоције
Kроз невид и тескоб

ПОЛАЗИМ СУТРА

Сутра ћу поћи натраг и назад
У старе нове замке, кањоне
Брижно ме прати оче, и зарад
Слабасне душе, јер она клоне.

Сутра ћу поћи дому и деци
Чекају на ме, смем ли изрећи
Њима су страни свети и свеци,
Кад би им са мном хтео притећи.

Сутра ће проћи Морачом стрмом
Са чијих висина поглед док пада
Опточен камен божанском срмом
Одаје слику дубине јада.

Река што тече, плача долина
Осунчан гребен правда и тврђа
Одозго горе идем, истина
Дела ме крију хладом побрђа.
 
Сутра ћу поћи знам да ме чека
Скрушена жеља у моме бићу
Којој је радост блиска, далека
Све што ми даднеш њој поклонићу.

 

ЗНАМ

И биће дан
Нестварно дуг
Ужасан знак

Мислите крај
У ствари јесте
Нови почетак
Растанак.
 
И иде дан
Суров и ружан
Студен на смрт.

Мислите крај
У ствари иде
Нови почетак
А ви сте руже
За врт.

И дође дан
Претезак,
Болан
Оца вашег срам
Очи нам капљу
У празан длан
Губимо сви
Да ли то знате?
Ја!
Нажалост,
Знам!

 

НАУЗБРДО И НАДОЛЕ

Сувише сам студен телом
И расушен као бачва
Ал осећам душом врелом
Где почиње да се рачва;

Из корена бића мога
Два су ступа упоредо
Један стрми правац Бога
Други земљи поглед предо.

И има ме како-када
У разроку двеју страна
Горњом сфером душа влада
А телу се суши грана.

Небом мојим светлост блиста
А дубине замрачене
Наузбрдо све ми листа
Док надоле просто вене.


11.05.94. у 00,05h

 

ЗБОГОМ

 

Издише јесен у студној ноћи
Уз тихи ромор небеских суза
Тегобно срце празно без моћи
Грчем самртним зрно кукуруза.

Октобар седми згужван и кишан
Изнурен хита до свог истека
С њим сам и ја сломљен и стишан
Утуљен пламен и сушна река.

 И слаба кураж да сну се не дам
Одзвања чујним одласком звона
Ову ноћ црну као смрт гледам
Заувек збогом рече ми она.