ZBORNIK
Poezije: 511-203 HALO AVALA! Nastao je kao izvorna ideja Branka O. Tomića novembra 2005. godine. Kako nastala tako i zgasnula. Ovu ostvarenu, koautorski
podržao i svestrano se uključio u nju Gospodin Nenad Živković. Oko nje smo okupili 51 pesnika, među kojima ima više od deset najznačajnijih imena srpskog
pesničkog napeva. Nisu postavljali uslov s kim će u Zborniku biti u društvu.
Mnoge nismo stigli da prizovemo,vreme nas obavezivalo; mnogi su odocnili,
broj stranica i cena knjige oivičili su je na ovakvu kako i izgleda.
A ona je formata 21h12,5 cm, obima 157 stranica u broširanom povezu.
Izdavač: Udruženje književnika Srbije
Recenzent: Srba Ignjatović
Prelom i slog: Nenad Živković
Korice: Zoran Šestić, Hogar
Tiraž: 1000 primeraka
Knjiga se punim svojim tiražom i svima u njoj potpisanim ZAVEŠTAVA RTS-u
I UNS-u da se prodaje,onako kako PRIMALAC nađe za shodno za VASPODIZANjE
Avalskog tornja, za koji postoji blagoslov Srpske Pravoslavne Crkve, kao i lična pomoć aktuelnog Premijera srpske Vlade Gospodina Koštunice sa celokupnim Kabinetom.U ime svih aktera-pisaca; Izdavača; Donatora, odričem se prava na honorar od prodaje knjiga.
Ovaj ZBORNIK novčano su podržali:
Hram Svete Trojice u Sremčici sa njegovim parohom Visokoprečasnim, dragim u Hristu bratom Miroslavom Stikićem;
ANETHUM, biljna apoteka-Veleprodaja, gospođe Dragane Janković-Vučković,
Gandijeva 216,tel: 318-41-01
VOVA, Štamparija, Prvoboraca 6, Rakovica i
Slavica B. Tomić
Posrednu pomoć pružili su nam:
Udruženje književnika Srbije i
Ministarstvo za veze sa Dijasporom.
SVI MOJI PRECI
Svi moji Preci, koje često sanjam
Bili su Srbi, i ja im se klanjam.
Polupismeni težaci, gorštaci
I goroseče, ali pravoslavci.
Hvala im što nam kroz ljute godine
Sačuvaše ova brda i doline
Po kojima se još razleže jeka
Od Njine pesme, psovke i leleka
I rađaju voćke, koje posadiše
Ti stari voćari, Te bivše radiše.
Sad su Prah, pomešan sa zemljom i peskom
Mir Dušama njinim u Carstvu nebeskom!
I ja, Njin potomak i dužnik, od glave
Do pete, zemljoljubac i đak Svetog Save
Želim da proživim, ostarim i umrem
U Zemlji Srbiji i da budem grumen
Ove Zemlje, o kojoj pevam bez predaha
I u kojoj svetli Prah mojih Predaka!
I moji potomci, đaci, zemljodelci
I vojnici, Srbi su ko i moji Preci.
Blagoliki, mekodušni tvrdoglavci
I gruborečići, ali svetosavci.
Ako ovu dugu zimu zla prezime
Sačuvaće svoje ime i prezime.
Hvala im što brane Grobove od trave
A kućni prag i slavski kolač od troglave.
Blagosiljam im sofre i kolevke
Zahvalan što smem izaći pred Pretke.
Nek im se dimljaci na kućama dime
Sve dok ukućani slave Krsno ime!
A ja, njin predak, sluga bez ajluka
I bez gazde, pesmoljubac i đak Hromog Vuka.
Želim da proživim, ostarim i umrem
U Zemlji Srbiji i da budem Grumen
Ove zemlje, o kojoj pevam bez predaha
I u kojoj svetli Prah naših Predaka!
1993.
Dobrica Erić
ZEMLjA I KOST
Drukčije nam sad sunce sija,
drukčije nam se smeje voda.
Tuđinu sad naše žito klija.
U zenici užarena čioda.
Kidaju nam deo po deo tela.
Drugom se smeši voćka zrela.
Prekorno nas gleda odsečena
glava sa panja. Krvnik se ruga.
Crne nam mrene preko zena.
Kriči svraka sa zarđalog pluga.
Svetli tek oko pod senkom-obrvom.
Milost za dečje jutro prvo!
Milost za poraze i pobede*,
za duše ispunjene mrakom.
Za decu koja za noć osede,
za žita zasejana krvavom šakom.
Milost za rod mi u času zlosti,
za svetle, u zemlji, čeone kosti.
Milost za anđele usamljene,
za svako zrno prosute soli.
Za vivka u vodi i krljušt mrene,
za sve bez nade ja se molim.
Za psalme koje niko ne čita.
Za bačeno zrno zrelog žita.
Milost za svako godišnje doba,
za bogatoga i siromaha.
Za onoga koji je zloban
i u času sveopšteg mraka.
Milost za grešne, posrnule,
za porušene crkve i kule.
Milost za prognanika na drumu,
za crnu zvezdu na kraju veka.
Za posečenu carsku šumu
(gde beše bor, sad je kleka).
Kog bude petli u zao čas,
da l bude mrtve il bude nas?
Milost za drevno srpsko ime,
za one što će tek da se rode.
Za hladna leta i vrele zime
i pocrnele svete vode.
Za one koji su uvek sami.
I za mene, o, Oče naš. Amin.
1999.
*Glasu pesnika pridružuje se glas
pesnikinje Desanke Maksimović
Slobodan Rakitić
BEOGRAĐANKA
Predragu Bogdanoviću-Ciju
Svaki dan se penjem
Na kineski zid
Novog Beograda
Živim privremeno
U jednom osvetljenom
Kvadratiću
Srbija je moja majka
Kosovo je moja snaga
Beograd je moja droga
Pobednik na Kalemegdanu
Moj prvi i poslednji
I jedini ljubavnik
Sremska kobasica je
Moje životno osiguranje
Ja sam švedski sto u Beogradu
Ja sam Beograđanka u
U Stokholmu.
Eleonora Luthander
JEDINA GOZBA
Jedem te Oče deo po deo
Svaki zalogaj opet nas spaja
A to sam znao kada sam seo
Pod bedem veći od mog očaja.
Jedem te Oče mrvu po mrvu
Kao hleb obredni na pričesti
U tebi tražim misao prvu
Da jedan drugog moramo jesti.
Jedem te Oče a mene jede
Na isti način nesita nada
Krvava gozba nema poštede
Za naše gladi prepune sklada.
Radomir Andrić
PESMA NAD PESMAMA
„Pesma nad pesmama“ izvor svakog stiha
Lučonoša srca ushit Solomona
Razgovara slutnje odvajkad, odiha.
Ushod do anđela ko crkvenih zvona.
Iskopaj, razgrni, opesmi, ucveli
Goropad u senci, okoženo jagnje
Kao ljubav srce pesmo opredeli
Gorčine života u divote sladnje.
Zažubori potok izvor okristali
Na suvotu duše privij melem zdravlja
Stihovi Ti psalmi i pijedestali
I predivni snovi sa bračnog uzglavlja
Nek čovek čoveku tobom otpozdravlja
I neka se s tobom svi napevi zbrate
Te da suton zori upit ne postavlja
Nizvedi međ ljude dare obilate.
O, kako si titraj, lat i mehur splasan
Za neutihnut guk kad lomljava gromi
U nemiru poja što je ustalasan
Sve zaprete zala ti ih pripitomi.
Umivaj nas stihom ko jutrenjom rosom
Da nam odsjaj oka zablista u tmuši
Najvećim od svih nam svojim doprinosom
Kao mladim vinom sve nas openuši.
Utopli nam studne kolevke sibira
Jer su gnezda pusta kao gluva doba
A prečista ljubav zatočnik sindžira
Otmi i zapreči zagrljaj gnusoba.
Nad glavama titraš kidajući lance
Ko sekira sečeš bezdušja što vape
Da požderu mis’o, lajuć’ neprestance,
Da zatvoriš usta što smrdežom zjape.
Daj, pokreni pesmo iscurele oči
Sve zamrle duše što utehu mole
Seci blatolikog pre nego zaskoči
Te krvave usne, i mrtve prestole.
Ribama su davno poznate sve tajne
Zato mudro ćute remeteći buku
I njima ćeš dati sve krljušti sjajne
Nek’ se krater strašni istopi u huku.
Zarobljene ptice okovane ledom
Lisičiji štektaj, zubata stvorenja,
Nekrštene duše, i majka sa čedom,
U nemuštoj pesmi bruje pokolenja.
Hobotnica tame svet crnilom “spira”
Razuzdane deve razbludom se diče
Čobaninu frula prestaje da svira
Iz oblaka soko pobednički kliče.
Odapni se pesmo, k’o viteška strela
Tamo gde se zora svakom božjem biću
Pokazuje smerno, pa ga kao pčela,
Božjom rukom vodi ka najslađem piću.
Onom što se pije jednom u životu
Nektar-pesma duše, imena, porekla...
Ko zaista shvati svu tvoju divotu
Nek’ produži dalje – ti si svoje rekla.
Branko O. Tomić i Nenad Živković
ZDRAVICA NARODU SRPSKOM*
Narode, neka ti zdravica ova
Bude umesto blagoslova
Što god radio deca ti se rađala
I kada pevao i kada snevao
I kada mukama odolevao
Deca ti se rađala
I kada ratio i kada patio
I kada pamtio pa vratio
Deca ti se rađala
Nije bogat ko ima volova
Već kćeri i sinova
Nije silan ko ima pušaka
Već kolevki
Nek ljubav nadjača
Nek ne bude plača
Osim dečijeg
I kada učio i kad se mučio
I kada svetu tajnu dokučio
Deca ti se rađala
Silni nek se svađaju
Slabi pogađaju
A tebi nek se rađaju
I kada ljubio
I kad ogrubio
I kada glavu s ramena gubio
Deca ti se rađala
A daće bog da rodi zob
I uzri klas pa da bude
I za konje i za nas
I kada sveca slavio
I kada školu pravio
I kad se u čudu čudom bavio
Deca ti se rađala
Narode srpski!
AMIN!!!
Ljubivoje Ršumović
KRSTOLOMAC
Na kupoli crkve, na čoveka liči
Lomi krst, kao da mi kida glavu
U blato ga baca i bezumno kriči
Na njegovom mestu razvija zastavu.
Sa crvenog platna ptičurina crna
Bljuje iz dve glave otrovinu svoju
Nestalo je naših slavuja i srna
Uljezi zagadiše postojbinu moju.
Pod zaštitom bande prve sile Sveta
Na starom ožiljku nasta nova rana
Sve to mirno gleda podmukla Planeta
Ginu srpska deca usred bela dana.
Slomljene ikone, kandila bez ulja
Umukle kolevke i gnezda u granju
Strah pun belih kapa i crnih čitulja
Sleđen u našem nemom lelekanju.
Bivše naše reke pune slane tuge
Nose nejač svoju, na druge obale
Ščadile boje zavičajne duge
Otvorene oči na nebu zaspale.
Naseljene vatrom i crnim pticama
Krošnje tužnih vrba nepomično stoje
U njenim senkama majke s rušnicama
Skamenjena bolom mrtva čeda doje.
Oprosti Bože i njima i nama
Šapućem u nebo a munje sinuše
Slana kiša pada oko svakog hrama.
Pesme smo pevali, krici se vinuše.
Na crkvi bez krsta orlušina čeka
Tužna letnja šuma varnicama lista
Krstolomac koji liči na čoveka
Pogani krst časni što u blatu blista.
TVOJ HLEB
Ako hoćeš da jedeš svoj hleb moraš
da budeš sa njima. Ne možeš mimo.
Ne smeš da se osamiš.
Hleb se ne gradi od mašte niti možeš
da ga izmisliš. Tvoje delo nije hleb,
nit je hleb tvoje delo.
Oni prave tvoj hleb, mese ga
u svojim naćvama od tvoje ilovače
i svojih strugotina; a oni ga zarađuju,
ti ga samo trošiš. (Koliko nas samo koštaš,
s pravom znaju da ti kažu).
Peku ga na tvojoj žeravici, ali narasta
Od kvasca njihove rečitosti.
Dok ga ne izvade iz svoje peći,
Hleb za tebe i ne postoji.
Ješćeš ga svojim zubima –
zato što su ti ih ostavili.
Važno je da si sit i da ti svi mili
Budu siti.
Oni tebi daju tvoj hleb
I zato ne grizi i ne opadaj,
Ne džilitaj se i ne izvodi.
Sagni glavu što niže,
Poštuj i ljubi ruku koja te
Hlebom hrani.
Srba Ignjatović
OGLEDALO
Kad smo oslobodili Beograd
Odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pričestimo
Ali pop ne da pričesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita
Jesi li ubio
Jesam
Rekoh
A on
Vojniče što si to učinio?
Išao je na mene ubilac
Iznakažen
Zapaljene glave
Ispamećen
Isplažen
Krvnikovim očima me gledao.
Mora da sam tako
I ja izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Dosad sam mislio
Da sam ga ubio.
Ali čim sam ovamo ukročio
Osetih da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Na moja usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio.
1988.
Matija Bećković
DOMENTIJANU
Namnožili se inoplemenici
Plemeniti Domentijane
Ni broja im se ne zna više
Hroničari naši ne stižu
Nepočinstva da im pobeleže
Jer pre no što jedni prominu
Drugi nadiru i naviru
Da nam otečestvo opustoše
Svim lukavstvima pribegavaju
Maskiraju se i prerušavaju
Razmenjuju kape i barjake
Na razna imena se odazivaju
Da nas u bunilo zavedu
Da nam svetinje i bogatstvo
Vekovima sabirano
Na razgrabljenje iznesu
Na muke stavljajući rod naš
Jedne oružjem oboriše
Druge sa praga u svet odagnaše
Ili u ropstvo zakatančiše
Pa kad svo imanje pogubismo
I telesnom se siromaštvu predadosmo
Proglasiše da svetlo očinjeg vida
I svetlo božijeg dana belog
Njihovoj milosti dugujemo
Namnožili se inoplemenici
Plemeniti Domentijane
A nigde nade u pomoć Božiju
Da ih protera i istrebi
Jer smo se Boga prvi odrekli
Pa sad ovako pod nebom sami
Čekamo inoplemenike nove
Strepeći da će ponovo doći
Inoplemenik zvani RAT
Koji nikako ne voli rod naš
Mart 1999.
Ljiljana Ninković- Mrgić
NOVOG ODISEJA PESMA
Videh unezveren, slomljen i prestravljen
Srušene gradove i san ljudski spaljen,
A razorena se uselila Troja
U dušu, u srce i sva čula moja.
Ali, u snu, snatrih kroz plavilo dima
Da lelujav zračak makar jedan ima
Koji pepelišta veže s nebesima
Utešno pojući da spasa još ima
I da u svemu, makar zračak bilo,
Zanavlja se život i pulsira bilo,
Kroz koje zanosom Vasiona zbori:
„Neprolazno sve je što Tvorac satvori“!
Sve je za vremena sem svetlosti same
Na kojoj gradimo varke i omame.
U slabačkom zračku usred ruševine
Izneneda sveta promisao sine
Zatreperi, igra, pomiluje, seti
Da će u prah pasti i ono što leti
Da bi se, opet, kroz zračak što blista
K Nebu uzdignula moćna izviiskra.
Samo odoleće propadanju tome
Svetovi rođeni u maštanju mome
Pa me i ono što zidah na zraku
Tajanstvenom stazom vodi na Itaku.
Dragomir Brajković