“ - Recite, šta ste sada videli!
- Kad smo se pojavili na Mošinoj kapiji, s druge strane u odnosu na ulaz u kuću, čuli smo uzbuđujuće reči: “Nemoj, Jelo, ne traži belaja.” Tad nam je obojici zastao dah pri saznanju da se nešto uzbudljivo dešava. Zastali smo koji časak iza ugla kuće i nemo posmatrali prizor od kojeg je Moši uzavrela krv i buknulo lice. Ali se još malo pribrao da bi se uverio da ga oči ne lažu! I sam sam bio neprijatno iznenađen što prisustvujem mučnom događaju za koji sam pretpostavio da će završiti na sudu. To drpanje u bunilu, zanosu, ili ko zna čemu, ličilo je na iznemogle borce u ringu, koji su bez snage čekali poslednji otkucaj gonga ! Grlili se, držali i naslanjali jedno o drugo, a pre toga čini se da je bilo obostranog pokušaja da se podere suparnikova odeća. Čuli su se jecaji i duboki uzdasi, kao da im je izmicalo nešto ispred života neprocenjivo i drago. Gušili su se do iznemoglosti, čak bih rekao da nije izostalo ni ono nagonsko uzbuđenje koje prati ovakve, dobrovoljne ili nasilne seanse! Da li je u pitanju bilo nasilje ili obostrana želja nisam mogao razaznati. To sam tako video i doživeo. Tada je Moša, budući užasnut prizorom, kao preki sud dreknuo iz sveg glasa:
- Stoj, kurvin sine! – sudnicom se razleže tihi smeh zbog Đokinog slikovitog dočaravanja prizora kome je, ni sam ne znajući zašto, prisustvovao. Tad je malo zastao i za časak se osvrnuo na Macana koji je zračio vedrinom zbog nepristrasnog Sumarovog iskaza. Zatim je odmerio Jelicu, koja nije imala smelosti da podigne glavu da li zbog neistine ili…”

… Danas ovo mesto gotovo da nema ništa od ondašnjeg krpeža, kako je to onaj prolaznik slikovito okarakterisao.Sad je Nova Varoš dobrim delom na novoj lokaciji, podesnijoj za zivot, nešto pristupačnijoj, mada bi danas put dopro i do stare da za to ima odgovarajući razlog. Sve staro je porušeno, ili samo od sebe, ili voljom i ukusom današnje probirljivosti, da ne ruži, ipak prosečan izgled običnog naselja, gde su izbrisani crni tragovi gorde i sumorne prošlosti.
Sada u naselju postoje, individualne/dvorisne atrakcije, koje zaokupljaju pogled posmatrača i ukazuju da je današnji život za poneke umetnost kad umeju da uspostave njegovu skladnost u onome sto ga okružuje. Doduse, stoje ili čame, kako ko shvata,dva-tri obeležja koja svedoče živima na zemlji i onima s druge strane ovog života, da su tamo postojali i proživeli svoj vek i da ne očekuju svoje vaskrsnuće. U njima danas povremeno borave, ili su pak, nastanjeni,bez stanarina i komunalnih obaveza, po koja ptica, stršljen, gušter i osinjaci. Ta » ostavština » se čuva bez posebne brige, opet, sama od sebe, malo podalje od zlih očiju. Jer, nebrižni bi bili kritikovani za ruglo pred licem modernog. Treba reći i ovo, ti se ne oglašavaju kao bliski naslednici ni u čituljama, ni, kao sto nam nije strano, grlati i jedini naslednici. A možda kosti tih naslednika počivaju, negde, u neznanoj zemlji. Tamo ih jedu tuđe škorpije i gmaži, a ovamo im spomenik što ne sluzi na ponos…
…Druga, po zvučnosti, ulica « Grešna « proistekla je iz brojnih dogodovstina u njoj. Nije prenaseljena. Ima dobre preduslove i pogodnosti koje drugi sokaci nemaju. Ima cestara, priroda nije na njoj skrtarila. Potok, žubor, poneko hladovito drvo, mahom stogodišnje i starije. Udaljena je od gustine pogleda. U njoj klošare, najčešće, javni grešnici, počinioci smrtnih i nesmrtnih grehova koji, ovozemaljski, nisu sankcionisani…