… Samo da dođe! Da ga vide! Da ga čuju! Jevreji su nabeđeno čekali svoga Boga. čekali, a nisu Mu verovali! Kakav su oni narod? Danas kšicu : «Osana sinu Davidovu»!, a koliko sutra : «Raspni ga, raspni»! S Bogom se šale, o Boga greše. Opet će oni u Misir u Vavilon! Za to i jesu. Kome će i kim da se kunu? Nestrpljivo Čekanog, Obećanog i Poslanog-pljuju, lažno optužuju-blate, razapinju! Oni bi boga da biraju, a Nova Varoš?! Narod!? Oni koji veruju nisu ga ni zvali. I da jesu-kasno je. Zaboravio bi i On posle toliko godina. Ćute! Krste se! Ne urlaju. Iz straha? Ne! Videli od drugih koji ne veruju u Njega. Jer imaju svog. Njega niko nije poslao !Njega majka više ne rađa! On dolazi u narod svoj- bez poziva. On brine i za one koji ga ne vole. On! On je rođeni «Bog bratske domovine! I «Otac i Sin! Njega ne treba čekati, obećavati, slati! Njega nema zašto pljuvati, blatiti i optuživati. Njega ne treba birati! On je izabrao sebi narod! Koja sreća! Oni verujući su zaglušeni poklicima : «Živeo,živeo! », « Mi ti se kunemo»! Zaista je besmrtan.

I ako nije! Taj besmrtni, ako postoji, izgubiće strpljenje. Zašto bi čekao? Ovakvog naroda, što je samopregorni socijalizam iznedrio, nema mnogo, ali je još manje ovakvih vođa! Neka Gospod pronađe neko od tih upražnjenih mesta! Neka i On jednom bude na zemlji dočekan ovacijama…

Zgrnut sa stola, neprikladno velik stolnjak, zgužvan, bačen, pocepan – ne razlikuj! U senci, na kremkastom tepihu, krupne i nepravilno raspoređene crvene mrlje – nalik na liptanje krvi!?… Uzas! Stolice, kao pokošene, ležale su nasumice pored stola!… Jedan odavno poznat tanjir zgažen na podu…malo dalje, viljuška uspravno naslonjena na komodu; nož sečivom podvučen pod tepih…Kašiku sam, izgleda, nagazila i na smrt se preplašila!?…Kabl iz radija, ne iz zida istrgnut! Gde je kraj agonije?…Ni ubce, ni žrtve ! Ni siledžije, ni silovane ! Kad se izdešavalo, ko je to pripremio? Nema ni mačora ! Ulazim u sobu…Jeza ! žmurim ! I tu raspored napamet znam ! Ne gazim ni po čemu! Lebdim, ili je sve uredno. Pipnem vrata u želji da ih osetim, jer iza njih se nalazio neraspremljen ležaj….

….Iz želje da je sačuvam i nemoći da joj pomognem svojim očajem pošla sam joj u susret, pri tom uzimajući jednu, dve, tri – do pet tableta iz svake kutije i bočice, što sedativa, što antidepresiva i hipno-tika iz prebogate kuće, neurotične apoteke za odrasle. Dok sam jela salatu sa tabletama i njih sa salatom – dugo je to trajalo – stigla sam mislima do nje, onako kako sam i opisala, a onda je počela soba da se okreće ; stolice da šetaju ; salata je bila čas od paradajza, čas od ljudskog mesa. Još sam bila svesna da Olju nisam pronašla, a za njom i od sebe sam se izgubila ; za nju i sebe – sebe na žrtvu prinela. Teturajući se prevrtala sam sve pred sobom dok se i sama nisam stropoštala između ispreturanih predmeta. Bauljajući i više ništa ne videći, još pri svesti, ali sva obamrla, nekako sam se domogla kreveta…