Može se nekom učiniti da je to dosipanje soli na otvorene rane, i taj koji danas vidi posao satiričara od nerva kakav je Branko Tomić, ne razume da je posao satiričara da leči. Niko vam danas neće bolje i iskrenije zalečiti dušu, od onog ko vam na boljku ukaze rečenicom, ko vam na ljutu ranu privije ljutu travku. Odavno je jedan mudri čovek rekao da će laskavaca uvek biti dovoljno, a da su nam potrebni oni ljudi i stvaraoci koji će ukazivati na greške koje smo počinili. Ni sanjao nisam da će svi laskavci ovog sveta baš živeti u našoj zemlji, jer se toliko ulaguju na svakom koraku i ekranu, u svakoj saopštenoj vesti, u svakom poslatom telegramu podrške. Na svu sreću, naš, srpski aforizam je ono što nas još povezuje sa svetom, jer se naša škola satire može uvrstiti u najbolje evropske i svetske škole. Jedan od đaka koji je pekao satiričarski posao na stranicama JEŽ-a je i Branko Tomić. Upoznao sam ga preko dopisnica. Jer, dok su drugi slali na stotine aforizama, on je na dopisnici slao – tri. I, po pravilu, prolazio je jedan. Prosek koji je obećavao…

Danas, Branko Tomić, nema potrebe da obećava. Knjigom «Na pola koplja» ispunio je satiričarski san: popisao je stvari oko kojih se valja zamisliti. Ako bi jo poradio malo na zgušnjavanju iskaza, na skraćivanju puta od izazova do poruke, aforizmi bi mu bili ubojitiji i brzi. Direktniji.

MILOVAN VRŽINA

Ko kuca dobiće đon

...prvi naslov je "kalup za đon". U zemlji u kojoj smo svi prošli kao bosi po trnju, "kalup za đon" je više nego dobro došao. Jer, sa kalupom za đon, konačno smo u centru: dalek je istok, zapad još dalji. Sa kalupom za đon zdravstvo je dobilo i poslednju bitku: pacijenti su mrtvi. Sa kalupom za đon kocka je bačena, nema šta da se deli. Sa kalupom za đon, svaki dan nas voze, mi i dalje idemo peške.

Galerija sa promocije

Minut ćutanja…više nije zaslužio. Privreda nam je mrtva, a niko ne izjavljuje saučešće. Zastave na pola koplja, radi štednje. Ko se sklanja s puta- propušta doček. Ko prođe-prođe, ko ostane ide dalje. O sebi dobro mislim. O drugima bolje razmišljam. Kad prođu izbori kajemo se do sledećih. Konačno smo u centru: dalek je istok zapad još dalji. Predizborno ćutanje-sluti na zlo. Između rupa razlika je u kalibru. Dug prema otadžbini za mnoge je odloženo plaćanje. Svaka reč o njima je za osudu, ali nije za pisanje. Dobili smo saveznika. I Šiptari se bore za nasu postojbinu… Kad ih uhvatimo – vezaćemo ih u zamku. Pisanje je slično maloj nuždi. Posle bitke istorija uzima podatke. Čist račun – gadan porez. Bilo bi nam ga žao, ali nije umro.

Drugi naslov je "Kucnuo je sat". U zemlji u kojoj minut do dvanaest traje od kad znamo za sebe, kucnuo je sat onim jednim koje vidimo, a drugi se osećaju. Kucnuo je sat za onoga koji prođe - prođe, ko ostane ide dalje. Kucnuo je sat onima koji se sklanjaju s puta. Ti propuštaju doček. I zaista, teško se opredeliti između "Kalupa za đon" i "Kucnio je sat". I pisac ovih redova posle nekoliko iščitavanja, doneo je odluku. Između "Kalupa za đon" i "Kucnio je sat", opredeljujem se za sve ostalo u ovoj lepoj knjizi Branka O. Tomića. Radivoje Bojičić