Sinoć mi je bukvalno puklo u glavi. Gromovito, praskavo, baš slavljenički. Taj osećaj ushićenosti drži me i jutros kad uzimam divit i ’artiju da ostavim iza sebe zapis.
Kome sam nepoznat, kad me upozna – biće zblanut, a za moje poznanike biće to moja nova „Davidova praćka”. Neka bude oboje ili nijedno. Ne povlađujem ni sebi, šta me obavezuje prema drugima.
Čovek kada se oženi do unučeta, ako ga bude i ako ga dočeka, vežba strpljenje cirka trideset godina. Ako se uzme da se docnije oženio, što zbog sebe, što zbog prava na neizbor potencijalne izabranice, to mu dođe kao i prethodna brojka. Nije malo. Za razliku od nekih drugih nacija i verskih konfesija gde se deda postaje pre isteka vojne obaveze po novom zakonu (za podsećanje, 37 godina), mi zato i jesmo najstarija nacija na svetu. Pomenuću Japance samo zato što im pripada prelazna „Metuzalemova kruna”. Nju su oni preuzeli do nove statistike, možda će je i zadržati, ali nije lako opstati dugo kao prvi.
Da ne bude zabune, Japanci su nacija koja je najduže izdržala u jednom ratu. Osamdeset godina su u ratu sa Crnom Gorom, a da pri tome nije ispaljena nijedna granata. Taj rekord su omeđili pre neku godinu da bi neki drugi ratnički „dobošari” dobili priliku da se uknjiže kod Ginisa. Ni Crnu Goru nisam pomenuo tek radi pomena.
U odnosu na Japan, ona je čudovišno malena. Ali kuražna, postojana. Njen „dukljanski” izdanak pokušava, zapravo, da nadživi Metuzalema. Kako stvari stoje, on će mu biti za petama kao sinovac. Ne po srodstvu, no po godinama života.
Svaki dukljanski Crnogorac je s Stefanom Nemanjom sadio vinovu lozu u, u tek podignutom, Hilandaru. Koji se nisu mogli stisnuti u maleni prostor porte gledali su sa zidina kako se loza prima i napreduje. Kako tada i sami nisu bili pismeni poveli su i Popa da sačini nekakav zapis o tome. Opet, razlika između Dukljana i mene je u tome što sam ja priučeno pismen i ne vodim Popa sa sobom da hvata pribeleške. Za toliko umem i sam, mada se plašim da li će ko umeti ovo da pročita.
Psovka nas je othranila i na noge podigle. Ko to nije, daj Bože, nikad ništa opsovao? Ako i nije, više puta je opsovan zbog toga što nije. Ako ne pevaš, opevan si slavom pesme. Ako ne grešiš, na mestu si greha. Ako nisi učesnik, onda si svedok. A „blažen muž iže ne idet na sovjet nečestivih”. Očigledno, ne dâ nam se da pobegnemo s lica mesta. Postoje neka mišljenja da su od nas u tome još napredniji Mađari i Italijani. Ako bi psovka bila merilo, ovi drugi su suosnivači izvorne Evropske zajednice, a prvi kucaju na vrata Unije i, kako čujem, otvoriće im se iduće godine. Nisam se raspitivao koliki doprinos daju evropskoj kulturi. Nije bez razloga da budu Evropejci. Hipotetično mislim da i jedni i drugi, zapravo, popunjavaju prazninu. Ostali članovi ne umeju da psuju ili su preterano učtivi, pa tu ulogu prepuštaju bestidnima. Drugim rečima, oni što bolje i više psuju od nas imaju velike ’asne. Nije mi poznato šta njihovi popisi govore. Da li im se povećava natalitet, mada sumnjam, radom i znojem se postiže uspeh, a psovka je pre posledica neuspeha. Ovo nikako nije stručna analiza, pa je ne preporučujem za prihvatanje zdravo za gotovo, već kao polaznu poziciju za dalju ličnu nadgradnju.
Što se nas tiče, ne znam koliko ćemo dugo još morati da psujemo da bi se, po tom mom kriterijumu, uknjižili u evropsku „elitu” bez koje ne možemo da opstanemo. Plašim se jedino da nam ne postave uslov da zaboravimo na psovku ako mislimo da nam zapamte unezvereno prošenje. Plašim se i panike. Ona može da nastane kao samooptužnica. A njih, bez prefiksa „samo”, imamo više od sumnjivih i osumnjičenih. Upadaju preko plota kao virus sa interneta.
Samo se gledamo i pitamo da li po popisu imamo toliko stvarnih ili se oni uzimaju s biračkog spiska. A on je, znamo, stariji od Titovog upokojenja. Njegova smrt, da Bog oprosti, predstavlja težište ili osu oko koje se okrećemo i još ne znamo gde smo. Kad je odlazio, izgleda, da je poneo kompas.
Mi hoćemo da budemo na Zapadu, a svet nas tera na Istok. Zašto je on toliko prokažen, ne znam. Ono što znam jeste da sa zapada nikad nije isijalo sunce, a da uvek tamo zalazi kao, Bože mi oprosti, u azil. Sad sam se setio. Za života „osu” niko nije psovao. Da li se nije dala, ili smo tada imali neke evropske atribute bez onih ispred nas, ili je neko drugo „čudo neviđeno”?
Sad svi psujemo: jedni što ga više nema i što je ostavio nezbrinutu siročad, drugi što je i dolazio u ovaj naš srpski svet. Jedni još ne mogu bez njega, a drugi ne mogu da oproste što je bio. Da li u njemu treba tražiti razloge za psovku? Ma, ne! Mi ćemo psovati Evropu ako nas ne primi tamo gde nam je mesto, a mesto nam je gde i jesmo. Šta to znači? Za nekoga ništa, za drugoga je sve jasno kao u ogledalu. Da se vratimo biračkim spiskovima.
Svi se slažu da su netačni. Po nekima, nema nas svih na broju, apo drugima, nisu čak svi ni popisani. U pravu su i jedni i drugi. Poslednjih dvadeset godina više nas umire nego što se rodi. Između ostalog, to je i zato što više psujemo nego što radimo, ali ne samo zbog toga. Neki su smislili da je sramotno podizati nove naraštaje kad ne znamo ni sa ovima postojećima šta ćemo. Kako da se isplate toliki besposličari? Koji su veći: zaposleni ili penzioneri? Prosudite sami. S dopuštenjem, ne bih da dajem ličnu ocenu. Nalazim se u jednoj od spomenutih kategorija. Zbog pristrasnosti. Sa tog aspekta i jeste, pomenuto, sramota.
Ali da naši preci nisu radili, zar bi imao ko da besposliči? Oni su s fronta stizali da pooru i okopaju, da zasade i opleve, i postelju izdrmusaju, tada nije imalo šta da se gužva. Tada je mnogo šuškalo, ali nije smetalo. Danas, čim šušne, svi se prestravimo i obeznanimo. Strah će nas obezdetiti, pa ćemo moliti Gospoda Boga da nas sahrani. Po svemu, teza da nas nema na broju može da prođe bez neke posebne provere.
Druga, pak, zahteva malo više tolerancije. Ako su prvi ljudi na zemlji živeli i po nekoliko stotina godina, zašto ova naša plodna i blagoslovena zemlja Srbija ne bi mogla imati i sto hiljada stogodišnjaka? Od toga polovinu dvestogodišnjaka i od toga bar jednu hiljadu Metuzalema. Nije moguće! Bog je taj koji šalje i poziva. I ne zaboravlja. Koliko samo krštenih duša i ne zna kad se rodilo. Nisu ti uvošćeni starci krivi što to ne znaju. Koliko pamte, a pamte bolje od mladića, čovek bi mogao da pomisli da su i duplo stariji nego što sami misle. Da li je to istina? Opet ću izostaviti svoj sud, jer imam komšiju koji zna za mene i da nešto pišem. Božju pravdu ne možemo uzurpirati i njome raspolagati po ličnom nahođenju. Stoga i drugima, zagovornicima manjka na spiskovima, moralno dajem za pravo.
Da to i nije toliko strašno uveriće nas život, ako već nije, mnogo puta. Sam priznajem da umesto mene, moje majke, sestre, kćerke i ma koga ko mi mnogo znači, priznajem i pristajem da mi u zamenu psuje sve po biračkom spisku. Apstrakcija me ne dotiče, verujem da i vas ne tangira. Do sledećih izbora bilo bi dobro da potrošimo zalihe psovki, pa da čisti, kao okupani, prionemo na nove izbore i da se, umesto psovki, kajemo do suza, do ponovnih izbora. Kako je ovo bajkovito!
Ovaj se zapis oduži. Preti da postane dosadna priča.
„Ja o vuku, on na vrata”! Danas će uvažena dama Nataša Mićić, predsednik Skupštine Srbije da nas obraduje svojom odlukom da li raspisuje izbore ili želi da ostane v. d. predsednika.
To će biti od publiciteta u delu javnosti koji jedva čeka da nekog zaokruži. Oni što precrtavaju mnogo više se raduju dolasku, ne tako davno, Lotara Mateusa na vruću Partizanovu stolicu. Njemu se pre neki dan pridružio Taribo Vest, Nigerijac. Nisu to samo fudbalske akvizicije, već, po svemu sudeći, najuspešniji naš uvoz. Ako znamo da smo najbolji izvoznici sportista, ovo nam dođe kao neki mali reciprocitet. Od fudbala, preko košarke, odbojke i vaterpola, i najbolji poznavaoci teško da bi pobrojali silna imena i sportske veličine koji su se uhlebili napolju. Da nam je sportski biznis kanalisan kao naftnoderivatski i duvanski, Vlast bi rešila sve tekuće probleme osim podele nadležnosti s Kriminalom. Na tom se polju zastava ne diže svakog jutra. Možda to i nema neki visokodržavni karakter. Kô, veli, mi smo naši. Nisu nama došli, sačuvaj nas Bože, tamo neki talibani ili, još gore, Osama Bin Laden. On je kudikamo potrebniji na drugim mestima ovog zemaljskog šara, pa se ne eksponira. Ide u tajne posete, ilegalno, pa se vrati u svoju Nedođiju.