LITIJA

Na dan kad Gospod se vaznese
Beograd pogled osužen diže.
Pepeo savin s Vračara trese
Groznicom srca-savesti griže.

S poruba kreće do srca Grada
Bogoljub duše...vajkad vladara
Barjaka vijor zadrhće brada
Savine oči prate s Vračara.

Pobožno opet kreće litija
Krstom se krsti ko Boga štuje
Dvanajest vjekov česnog žitija
Moli u višnjeg da pomiluje.

Vazneslom Hristu pesma tropara;
Hiljade grla kliče i poje
Jata prelepih boja stihara
Svakdanju muku da uspokoje.

Sveštena lica; monaštvo; verni
Ikonu Svetog stišću na grudi
"Oprosti, Bože, i zločin zverni:
Turci su vera više no ljudi".

A ni mi nismo za uzor Caru
Pretek Turaka kobno nas kune...
Gurnusmo Boga Rimskom bunaru
Nepropad nigda nikad ne trune.

Evo Ga živog uz Svetog Savu.
Plako bi i On za našim jadom
Traži bar jednu pognutu glavu
Sodomski tužeć nad Beogradom.

Povorka uspon hrama "Golgote"
Ulicom Kneza Srpskih vladara
Poizdalj prati oblak lepote
Zlaćenje krsta što nebo para.

Patrijarh Pavle apostol prejem*
Sobira s nama na uskup prošnje
Dušu greota studenu vejem
Drveće njiše visoke krošnje.

Ima l ozarje mesta pod krstom
Omračje duše smelost da kroči
Tamo gde Gospod uperi prstom
Da Savine sud budu nam oči?

Ima u Boga što u nas ne bi-
Pokaj-krštenje posvudnev to je!
Oprost za svakog; oprost i sebi-
Očenaš ne zna rase i boje.

Živi nam dugo i svakog goda!
Vazne se Gospood za povor svečan.
A Savom sveta poteci voda-
Gospod nas voli: zahval Mu večan!

GLUVI PRASAK
(Zavičajna blagodarnost) « Nek se viša sila za nju ipak brine»
Slabašna mi molba i trebnik bez ruha
Malo škrtih reči stihovi bez sluha
Biću gluvi prasak njene veličine.

Kad se za se molim grh natkriva svode
Kako pogled uprem misli mi u ruglu
Jer anđeli krase podnebesnu kuglu
S pesmom njena stiha na nebo ushode.

Bolan jecaj trave što opanak smoči
Ropac žutog mrava pod stopalom džina
Na grobu junaka i smrt belog krina
Svi stihovi njeni imali su oči.

Na brdašcu porta ograđena plotom
U njoj jagnjad bleji nenasita mlekom
Umakla su pažnji čobaninu nekom
Stihovi joj slade Hristovom dobrotom.

Uzlaćeno klasje šumarku do nogu
Žetelački poklik razvejao plevu
Puška strećnog dede raskrilila ševu
Svaki stih joj himna milostivom Bogu.

« Niti mi se pita niti saopštava»
Jer kad voskom piše molitvu uz plamen
Njenom čednom mišlju uzvruća se kamen
Nebom stihom kliče a pod pločom spava.

« Nek se viša sila za nju ipak brine»
Anđeli su Desi obrazdili kretnju
Spremna ona ode i za rajsku šetnju
Ja sam gluvi prasak njene veličine.