Hristov duh provejava i obitava u nevinoj žrtvi jedne starice kroz bezuslovno praštanje, kroz pojavu ljubavi ćerke prema nezapamćenom ocu, kroz nezeljeno začeće do iznošenja na svet novog života, bogolikog stvorenja kao dara Božijeg, kroz pokajanje u svoje i tuđe ime, kroz…kroz mnoštvo primera dobrote – vrline, nasuprot grehu i moralnom sunovratu. Blagi odsjaj Hrista Spasitelja zadire i u najtamnije hodnike ljudske duše, osvetljava ih i nudi izlaz iz svekolikog “tamnog vilajeta” i usuda ljudskog bitisanja. Zapravo, On – Hristos, nije neposredno prisutan kao svedok zbivanja niti kao Sudija. Tu je hristozarna svest nadnesena nad ponorom mogućeg i zdesenog ljudskog pada.

Ova proza pisana u ja-licu oslobađa čitaoca od bojazni od nerazumevanja stiva. Jer, autor rukopisa gradeći pomenuti lik imao je na umu ideje o čoveku kakve je, zapravo, Hristos za primer navodio. Čitaocu nesumnjivo ostaje iskusenje koliko je i da li je sposoban da prepozna duh oboženosti, odnosno Hristovu misiju spasenja. Očito, pisac se ne plaši da čitaoca bez zbližavanja suoči sa Hristovim posrednim prisustvom ali se grozničavo plaši naše nemoći da Mu se približimo, i u Njemu, kao u ogledalu, sebe sagledamo…

No, da ne otvaramo teološko i etičko pitanje na koje nemamo pouzdan odgovor…

Ostaje i dalje da tok takozvane stvarnosti na kojoj Tomić insistira kroz gledište ja-priče poremetio je u načelu “red događaja” u kome se, povrh toga, još oseća i konstrukcija, neuverljivost. Ali u toj stvarnosnoj pomerenosti i pomešanosti neuverljivost dobija “zdravu” pripovedačku funkciju. Njome pisac zaokruzuje priče iz prethodnih romana – “Nisu svi grešni”, “Kliker na vrh igle”, “Pamet je ženskog roda”. Novi rukopis “Sofijin vilajet” može se smatrati kao završni čin zamišljenog cetvoroknjižja (tetralogije).

 

Beograd,
Gojko Antić, književni kritičar
5. avgust 2002. godine

 

Galerija sa sajma knjiga 2004
Sofijin vilajet

 

"On ćutke izvuce iz novčanika sliku, kao da je čuvao za ovu priliku, za mene. Imala sam osećaj velikog dobitnika. Držim malenu sliku u ruci i gledam u divne i bezazlene oči, u direktni osmeh koji kao da meni šalje, u lice blago izduzeno, živahno, snažno i odvažno. Nije ni glupo da ponovim da sam u tom liku prepoznala sebe. Imam što nikad nisam imala i više nikad neću imati – živog tatu, a ipak je sa mnom. U meni življi nego što sam mogla da ga zamislim živog. Nikad me nije ni prigrlio, nikad ga nisam ni prstom dotakla; nikad me nije poveo za ručicu kao dete; nikad me nije poljubio za laku noć i miran dečji san. Nisam verovala da ga imam dok ga je bilo. Nikad mi nije nedostajao kao sad. Imam ga kad ga nema više. Ima i on mene kad za to ne može saznati. Izgleda kao dockan. Nije. Tu sam ja i za njega. Za oboje. Dok bude mene, biće i njega. Za oboje. Dok bude mene, biće i njega. Nije da nisam za svog sina obezbedila ništa unapred. Ispalo je da sam ugledala ono što se više golim okom ne da videti. Luka će od mene imati dedinu sliku. Ostaće, makar protiv Sofijine želje, dugo sećanje na onog koji je iz njenog iščezao. Ona može u svom srcu da ugasi osećanja. U mom tek su oživela, na njih ne tražim pravo. Sama su navrla i zauzela nepopunjeno mesto. Bol ustupa mesto ponosu. Znam da nisam rođena bez oca, iako bez njega i nje dorasla. Ovo ne menja moju sliku o majci. Ispravlja sliku o tati. Nisam od onih koji do isključivosti vole jednog roditelja."

 

"Obilazila je Paulina Daru u kratkotrajnoj bolesti. Svaki bogovetni dan. Nosila čaj. I mleko kad bi nasla da kupi. Ni to nije mogla piti. Ali je, zahvalnim pogledom blagodarila na ukazanoj brizi. Jednom, kako nije mogla da govori, prstom prizva moju mamu da joj, ona, nešto šapne. Kad se ova sagnula nad klonulom glavom, samrtnički ju je zagrlila. Vrelim suzama izljubila. Htela je nesto i da kaže. Glas joj se oduzeo. Kako je bolno kad ti neko o koga si se bezumno ogrešio praštanje ispira suzama da bi bilo anđeoski čisto. Praštanje i smrt nadirali su iz bolesne starice. Došlo je oboje. Na surov život smrt je reagovala plemenito. Nije ni ona želela da doturi svoju presudu. Tiho, bez grča na licu, usnuo smešak. Jedan zauvek. Dovoljan. Uspomena, zbog koje je zaradila unutrašnje krvarenje i sepsu, stajala je iznad njenog uzglavlja. I smrt se prepoznala u toj uspomeni. Mnogi su motrili trazeći pogledom smisao prisutnosti. Nikad se nije postavilo pitanje uzroka smrti. Nije ni bilo potrebe. Ona je bila ubijena pre dolaska na prag svoje oduzete kuće, ovde je doneta u sabirni centar da je smrt ne traži u kući. Lakše za nju, praktičnije za smrt. Tu, u dahu, pokupi ko je za polazak, a ostale zamoli da se ne udaljavaju jer će ih pronaći na ma kom mestu.

Paulina je, iako dugo, dugo pešačeći, stigla na sahranu. Bio je to priziv savesti i kajanja i u svoje i u tuđe ime. Daru je rodbina sahranila, sa dužnim poštovanjem uz opelo, pored svojih, po devojačkoj lozi, najmilijih, u rodnoj Kaluđerici.

Za ono vreme, uz krst i venčani dar. Ogledalo.

Ogledalo njenog života".