“Tomićeve pesme imaju ritam iskušeničkog prebiranja brojanicama, kad i najlakši spoljni poticaj, njegova semenčica, prerasta u bezbroj dodira poriva iznutra.

Kad rekoh da je Tomić putnik imao sam pre svega njegovo putovanje kroz vreme. Pri dnu svake njegove pesme redovno nalazimo i datum i čak ispisan u minut tačan, čas nastanka svih njegovih pesama. To podjednako svedoči o odnosu prema vremenu, njegovoj neumoljivoj meri. Pesme naprosto nastaju iz dana u dan, iz časa u čas, one su njegova, nezaustavljiva šetalica.

“A život je dug, koliko kratak” taj stih iznosi sav paradoks iskustva ovog hrvanja sa vremenom koje se, zapravo, proteže kroz čitav život.

Od pregršti pesama, ispevanih u podjednako sigurnom tonu, izdvajaju se kao najsjajnije “Polazim sutra”, pesma okrenuta razrešenju svih unutrašnjih dilema na krajnje originalan način. Takođe i “Ulazak Hrista u Jerusalim”, kao jezgrovit, plastičan prizor biblijske (novozavetne) slave i bola kako ljudskog tako i Sina Božijeg.

Iz pesme u pesmu razgoreva se “plamen srca sveće” Tomićeve. I ovi stihovi ne poseduju samo terapijsku vrednost, nadomestak za nesanice i prazne ponoći (kada su najčešće nastajale) već jedan individualni glas punoće, ispovesti, trazenja i odista hrisćanskog duševnog prozivljavanja baš kao i našeg zemaljskog življenja.

U Beogradu
27. decembra, 1994.
Moma Dimić

 

Galerija sa promocije
Kroz nevid i teskob

POLAZIM SUTRA

Sutra ću poći natrag i nazad
U stare nove zamke, kanjone
Brižno me prati oče, i zarad
Slabasne duše, jer ona klone.

Sutra ću poći domu i deci
Čekaju na me, smem li izreći
Njima su strani sveti i sveci,
Kad bi im sa mnom hteo priteći.

Sutra će proći Moračom strmom
Sa čijih visina pogled dok pada
Optočen kamen božanskom srmom
Odaje sliku dubine jada.

Reka što teče, plača dolina
Osunčan greben pravda i tvrđa
Odozgo gore idem, istina
Dela me kriju hladom pobrđa.

Sutra ću poći znam da me čeka
Skrušena želja u mome biću
Kojoj je radost bliska, daleka
Sve što mi dadneš njoj pokloniću.

 

 

ZNAM

I biće dan
Nestvarno dug
Užasan znak

Mislite kraj
U stvari jeste
Novi početak
Rastanak.

I ide dan
Surov i ružan
Studen na smrt.

Mislite kraj
U stvari ide
Novi početak
A vi ste ruže
Za vrt.

I dođe dan
Pretezak,
Bolan
Oca vašeg sram
Oči nam kaplju
U prazan dlan
Gubimo svi
Da li to znate?
Ja!
Nažalost,
Znam!

 

 

NAUZBRDO I NADOLE

Suviše sam studen telom
I rasušen kao bačva
Al osećam dušom vrelom
Gde počinje da se račva;

Iz korena bića moga
Dva su stupa uporedo
Jedan strmi pravac Boga
Drugi zemlji pogled predo.

I ima me kako-kada
U razroku dveju strana
Gornjom sferom duša vlada
A telu se suši grana.

Nebom mojim svetlost blista
A dubine zamračene
Nauzbrdo sve mi lista
Dok nadole prosto vene.

 

11.05.94. u 00,05h

 

  

ZBOGOM

 

Izdiše jesen u studnoj noći
Uz tihi romor nebeskih suza
Tegobno srce prazno bez moći
Grčem samrtnim zrno kukuruza.

Oktobar sedmi zgužvan i kišan
Iznuren hita do svog isteka
S njim sam i ja slomljen i stišan
Utuljen plamen i sušna reka.

I slaba kuraž da snu se ne dam
Odzvanja čujnim odlaskom zvona
Ovu noć crnu kao smrt gledam
Zauvek zbogom reče mi ona.